ДВА И ПО ВЕКА НА ЧАСТ И СЛАВУ

      ПРЕЦИМА И ПОТОМЦИМА

     Били смо и светлост и звук, сада сведоци смо, летопис и историја бићемо. Време ће неког у заборав преселити, некоме споменик подићи и сачувати му име за наредна столећа и памћења, за наук нама који јесмо, који су били и који ће бити...

    Ипак, писана историја је документ баз којег се не може, али и не треба бити, а писати и тумачити писану реч могу само образовани. И управо Школа, наша мила и властита, драга, понекад тешка к'о бразде предака наших у влажној земљи панонској, данас и током читавог 2003. лета Господњег – слави!

    А, славити има шта! Два и по века је расла из мочвара и земуница, од салашарских школа до данашњег образовног центра, или, службено, до Основне школе и Гимназије '' Петро Кузмјак ''. Била је и остала - наша Школа. Намерно великим словом – заслужила је! Не оптерећујмо свечани тренутак именима, нека у камену трају, али не поменути Петра Кузмјака, учитаља Пољивку, Мудрија..., било би заиста незахвално. Не поменути салашарске учитеље који су писмености учили генерације на Белој пусти или друге салашаре, било би пред људима срамота, пред Створитељем грех.

    Аз, буки, вједи, глагољу... Два и по века је за Русином којег су школовали његови учитељи, било у конфесионалним оквирима, било у државним, било у неким другим, али учила га је, и учи га и сада, и учиће га. Само време више није исто, не пишемо више писаљкама, а и креде је све мање. Двадесетпрви је век човечанству и хришћанству, које смо такође учили ту, и истовремено са читањем, писањем и рачунањем, док су многи други још бауљали у тами неписмености.

    Замислите, на тренутак само, - у тим клупама, па и заборављеним давно, седели су бројни будући доктори наука, адвокати, дипломати, хемичари, писци, уметници... заједно са њима и наш сељак и биреш и слуга и слушкиња. Колико је само основних знања добијено ту, у Руском Крстуру, матици Русина, а колико их је тек после ове Школе разасуто широм света без граница у науци, уметности, култури... Колико је само учитеља хлеб давало и дало у руке деци сељачкој и другој, равноправно и штедро, од срца, широке душе, несебично. Већина од тих истих учитеља само пре пар генерација исто тако је седело у тим скамијама, па и њихов учитељ, и његов учитељ пре тога... Два и по века тако.

    Не заборавимо, не смемо заборавити! Ова школа је дала хлеба и научила основама науке и живота заиста све који су то тада желели и имали могућности, али и част и задовољство да се знањем хране и напајају управо ту, на овом простору и у тим клупама и зградама негдашњим и садашњим. Заборавимо на знојна чела од труда и тешка времена када ни креде није било, када се комадићком хлеба написано брисало, када се ситним словима писати морало – да би што више редова у свеску-сиротицу стало.

    Одајмо почаст свима који су издржали у учењу захваљујући Школи, тој истој, и издржали у учењу и стрпљењу у продужењу пута ка бољем. Одајмо почаст и онима који су продужили са учењем генерација које су нарастале као таласи Дунава. Русин је остао веран и својој школи и знању које му је као наследство од оца остарелог, последњим снагама , Школа дала.

    Заборавимо времена када се, због неких других узрока, никако због наших властитих интереса, учило на другим језицима.

    Претрпели би ми и више, да се морало, али код куће смо молитву Господњу увек русински изговарали и хлеб благосиљали на свом језику предака који смо такође ту учили, учимо и продужићемо тако и никако друкчије, јер смо Русини,ученици те исте, старе, миле и надасве поштоване и драге Школе. Школе која памти куге, поплаве, ратове, благослове на растанцима, бројне и небројене генерације, али и њихове претке, очеве, дедове...

    Будимо захвални генерацијама учитаља, наставника, професора, и свеукупном школском кадру, њих такође не смемо заборавити, за стрпљење којим су нас водили од првих цртица до двадесетпрвог века који је већ ту.

    Именима нека се занимају историчари. Неозбиљно би било имена по заслугама помињати и упоређивати, а и ко смо ми да о томе судимо? За ова два и по века заслужни су сви: и државе нестале у историјским токовима, и системи који су више или мање били за развијање националне свести, културе и припадности.

    Русин је остао здрав у свом бићу. Захваљујући, између осталог и Школи која се мењала са свима нама по свом изгледу, методолошким поступцима, системима наставних и ваннаставних активности, такмичењима на којима су ученици забележили не само бројне, већ и домете највишег ранга. Будимо захвални на лепом имену њеног ученика и култури које смо управи захваљујући кадровима Школе ту научили и широм даље ширили. Будимо захвални свима који су у свом даљем школовању забележили резултате о којима се нисмо, бар многи од нас, ни усудили сањати. Опростимо онима који су заборавили да су прве кораке направили управо овде.

    Пожелимо да управо најстарија по трајању наша Школа и даље буде пример у складности разноврсности свих њених ученика и наставном кадру, без обзира на њихову националну или етничку припадност. Пример школе је оставио и оставиће трајан траг у историји која траје и биће написана или упамћена.

    Пожелимо, од срца и искрено, како смо то знали вековима у којима смо истрајали, свесни корена свог и оставштине коју ћемо оставити наследницима, пожелимо Школи да остане управо таква. Да неопходним знањима, врлинама, издржљивошћу у учењу и жељом за новим дометима учи и научи још бројне генерације тако како је научила нас, све пре нас и све који ће у ту исту Школу доћи у времену будућем.

                                              С поштовањем - за нових 250 година наше Школе...!

                                                                                  Љубомир Иванов Дудаш 

                                                                                        Бивши ученик и гимназијалац  

[назад]

|škola danas|istorijat škole||mapa|