:: Istorijat škole

Руски Крстур је најстарије русинско место. Има око 6000 становника. Русина има око 97%. Раније се звао Бач Керестур. Место је, 1751. године званично признато а тада је у Крстуру живело око 80 породица јер се још 1745/46. године доселила прва група Русина из више места са Хорњице (Закарпатје) на ''Косцељиско'' (то је пустара између Крстура и Куле). Населило се 11 особа или породица како је записано у старим књигама. Они су напустили своју државу због тешког живота. Тамо им тадашње пољске власти нису допустиле бољи живот иако су били вредни и пуно радили. Кулске власти су Русине досељенике примили и послали да обрађују пусту земљу (на том месту где је била пуста и мочварна земља данас се налази наше село). Са вредним и добрим радом Русина власти су биле задовољне па су поново организовали досељавање Русина из Закарпатја. Пуно Русина је стигло из Кошица, Ужгорода, Мишколца... Године 1753. почело је са радом школство. Кроз десет година 1763. године стигла је прва група Русина у Куцуру. Касније су се Русини из Крстура и Куцуре расељавали даље: Неки су се вратили у стари крај а неки по околним местима Кула, Врбас, Нови Сад, Ђурђево, Шид, Миклошевци, Петровци, Бачинци, Вуковар... Сеобе су биле најћешће због болести (колере).

Преци Русина су са собом донели и очували Русинску традицију, обичаје, културу и просветну културу (просветна култура значи да је образовање било развијено на Хорњици поготову учење Јана Амоса Коменског). Стари крај Русина имао је школу у Ужгороду. Тамо је била семинарија која је припремала учитеље за русински језик у основној школи. Отуда долазе први школовани учитељи у Бачку и Срем.

РУСИНИ

Русини су национална мањина у Југославији. То значи да их има мало у односу на друге народе (Србе и Црногорце). Русини као национална мањина у Југославији имају свој језик, културу и обичаје а давно су имали и своју државу. Стари крај из ког су дошли преци Русина био је карпатска Украјина и источна Галиција. Налазила се између градова Краков и Перемишљов. Данас тај крај припада Украјини и Пољској делимично Словачкој, Чешкој и Мађарској.

Језик југословенских Русина је русински језик. Званично постоји само у Југославији. Од 1923. године постао је и литерарни. То значи да се учи у школи, штампају се књиге, уџбеници, часописи, новине, емитују се радио и ТВ емисије.

У Југославији је било око 25000 Русина највише у Војводини око 20000 али се последњих година број смањио због исељавања Русина, највише на Запад.

O ŠKOLI

Istorijat

Ubrzo posle preseljenja u Bačku, odnosno u Ruski Krstur (1745.), Rusini su, u tesnoj vezi sa crkvenom opštinom, 1753. godine osnovali svoju školu, koja je na početku bila trivijalna, ali su se u njoj na rusinskom jeziku učili čitanje, pisanje, računanje i veronauka. Ovi podaci govore da je osnovna škola u Ruskom Krsturu prošla u svom veku više razdoblja: period konfesionalne škole od 1753. do 1888. godine, zatim komunalne od 1888. do 1899. i državne od 1899. do 1918. godine. Između dva svetska rata škola je bila državna. Posle 1944. godine, to je bila najpre četvororazredna osnovna škola, a kasnije, pedesetih godina – potpuna osmogodišnja škola, kakva je i danas.

Osnovni zadaci konfesionalne škole bili su obezbedjivanje kvalifikovanih učitelja i izgradnja nove školske zgrade sa novim učionicama za sve veći broj učenika, kao i obezbeđivanje sredstava za održavanje školske zgrade. U ovom periodu radili su takozvani privremeni učitelji.

Preko ideje o osnivanju Kapitalne škole (što je značilo povezivanje matice Rusina – Ruskog Krstura - sa drugim mestima gde žive Rusini u Bačkoj i Sremu) došlo je do reformisanja škole, u kojoj se najviše ističe rad tada najkvalifikovanijeg rusinskog učitelja Petra Kuzmjaka. U tom periodu iz krsturske škole se odlazilo u više narodne, građanske i više devojačke škole i gimnazije u Sombor, Novi Sad, Pečuj, i u učiteljske škole u Baju, Suboticu i Užgorod. Od 1899. do 1918. često su su menjali učitelji, ali bilo ih je i sve više. Nova zgrada škole završena je 1913. godine, a upravnik je Mihajlo Poljivka.

Nakon osnivanja Kraljevine Jugoslavije formira se RUSINSKO NARODNO PROSVETNO DRUŠTVO, pod čijim se patronatom štampaju prvi udžbenici na rusinskom jeziku („Čitanka za treći razred” Mihajla Poljivke, 1920. i „Bukvar” ciji su autori Mihajlo Poljivka i o. Mihajlo Mudri, 1921.).

Od početka 20. veka, štampanjem „Idilskog venca” Havrijila Kosteljnika (1904.), njegove „Gramatike bačvansko-rusinskog jezika” (1923.), prve drame „Jeftajeva kći” (1927.), pojavom (sada već barda rusinske književnosti – takođe školskog učitelja) Mihajla Kovača i njegove pripovetke „Atamanov sin” (1927.), itd. sve do Drugog svetskog rata, stvaraju se generacije ove škole, koje će kasnije biti oslonac ne samo u osnovnom, već i u višem i visokom obrazovanju i vaspitanju Rusina.

Nakon oslobođenja 1945. godine, osnovna škola u Ruskom Krsturu nastavlja rad i, svojstveno tadašnjem vremenu, uključuje se u nastavu kao Narodna škola na rusinskom jeziku. U februaru 1945. otvorena je Državna realna gimnazija – prva gimnazija u istoriji Rusina. Gimnazija je radila do 1949. kada je transformisana u osnovnu školu, a 1970. godine gimnazija ponovo nastavlja sa radom i to prvo kao istureno odeljenje Gimnazije „Veljko Vlahović” iz Vrbasa, a zatim kao samostalna.

Obrazovni centar „Petro Kuzmjak” osnovan je 1977. godine, a 1987. otvoren je novi, savremeno gradjen i uredjen objekat i stvoreni su uslovi za vaspitno–obrazovni rad na rusinskom jeziku, od osnovnog pa sve do pozivno-usmerenog vaspitanja i obrazovanja (prema tadašnjoj reformi obrazovanja u Jugoslaviji – takozvanoj „Šuvarici”).

Današnja moderna Osnovna škola „Petro Kuzmjak” ima preko 400 učenika, dok gimnazija sa dva odeljenja na srpskom i jednim na rusinskom jeziku ima oko 220 učenika. U okviru Škole uspešno funkcioniše i vrlo dobro opremljen srednjoškolski dom, kapaciteta 70 kreveta, sa savremeno opremljenom učeničkom kuhinjom, salom za fizičko vaspitanje i otvorenim sportskim terenima, koje okružuje pedantno i sa ukusom uređen park u kome dominira bista prvog školovanog učitelja u Rusina na ovim prostorima, Petra Kuzmjaka, čije ime i nosi Škola. Na vrlo pristupačnom mestu izgrađena je i školska biblioteka čiji je kapacitet u ovom momentu oko 14 000 knjiga, dok su multimedijalne učionice i kabineti sve opremljeniji i sveobuhvatniji za izvođenje nastave radioničkog i inovatorskog tipa. Samo kabinet za informatiku i računarstvo ima petnaestak savremenih računara i skoro isto toliko se koristi u drugim prostorima škole.

Stručni profil škole

U svim strukturama ima oko 83-je zaposlenih i svi oni rade na održavanju obrazovnog nivoa nastave, učestvuju u vannastavnim aktivnostima u vidu sekcija koje okupljaju decu posebnih sklonosti, posvećuju se problemima adolescenata i daljim usmerenjima učenika i brinu o osnovnim uslovima života i rada u školi. To istovremeno znači da je stručni kadar Škole takoreći u potpunosti zastupljen (sem engleskog i nemačkog jezika), a to se isto odnosi i na dobijene licence za održavanje pedagoškog rada.

Uspesi škole, đaka i nastavnika

Osnovnoškolsko obrazovanje, isključivo na rusinskom jeziku, i do sada realizovano uglavnom za upisnike iz Ruskog Krstura, produžava se obrazovanjem u gimnaziji na srpskom i rusinskom jeziku, te pokazuje vrlo dobre rezultate, kako tokom školovanja, tako i pri upisu na fakultete. Talentovani učenici imaju iza sebe niz plasmana na raznim takmičenjima od opštinskih preko regionalnih, pa sve do pokrajinskih i republičkih.

Tako su, naprimer, recitatori Slavko Oros i Mihajlo Zazuljak bili plasirani na savezno takmičenje recitatora u Lukov dolu (za vreme nekadašnje Jugoslavije) a desetine recitatora, kao što su (da navedemo samo jedan broj), plasiralo se na Republičku smotru recitatora u Velikoj Plani, Užicu i Valjevu: Mihajlo Zazuljak, Slavko Oros, Julijan Arva, Ksenija Makaji, Snežana Paljinkaš, Cecilija Stojkov, Miroslava Čordaš, Ivana Rac, Danijela Štajnfeld i dr.

Što se tiče sporta, naša škola je dala niz značajnih ličnosti u razne selekcije: tako je, naprimer, nekadašnji učenik Janko Budinski, u skoku s motkom „nadskočio” svog profesora, Jašu Bakova, jedanaest godina rekordera Jugoslavije u ovoj disciplini i učesnika Olimpijade u Berlinu 1936. godine, i postigao novi jugoslovenski rekord, te je kao takav nastupao na niz takmičenja od Balkanskih igara u Grčkoj, preko Italije, Nemačke i drugih država. Mihajlo Rac mlađi, takođe učenik naše škole, bio je istaknuti fudbaler FK „Vojvodine” iz Novog Sada i omladinski reprezentativac Jugoslavije. Reprezentativac i dobitnik bronzane medalje na Evropskom prvenstvu u rukometu za žene bila je i poznati golman, Zlata Paplacko. Nekadašnji učenik Jovica Đukić, pored niz takmičenja i uspeha na svetskim i evropskim kupovima, postaje i dobitnik bronzane medalje u reprezentaciji Srbije i Crne Gore na Evropskom prvenstvu u karateu. Takođe je ove godine Ilona Zarubica osvojila prvo mesto u svetu u svojoj kategoriji u bodibildingu.

Nekadašnji učenik, a sadašnji profesor fizičkog vaspitanja u našoj školi, Slavko Pap, bio je reprezentativac Jugoslavije u biatlonu na Zimskoj olimpijadi u Sarajevu.

Kao kolektiv rukometna muška ekipa osnovne škole osvojila je prvo mesto u Vojvodini sredinom šesdesetih godina, a isti ti rukometaši su i u takmičarskim ekipama za odrasle godinama održavali ovaj sport u Ruskom Krsturu.

Od zastupljenih sekcija u Školi, svakako je najznačajnije uspehe postigla sekcija mladih selenita čiji su šlanovi od 61. do 64. godine bili prvaci Vojvodine, a najistaknutiji pojedinac u auto-moto sekciji svakako je do danas zabeležen Đura Herbut, koji je u Ljubljani osvojio prvo mesto u Jugoslaviji. Zvonko Sakač takođe je bio prvak Jugoslavije u takmičenju iz hemije, a Marija Pap je osvojila prvo mesto u Vojvodini iz biologije itd. Dečija dramska sekcija je verovatno godinama imala najplodnije rezultate, jer je nekoliko godina pod rukovodstvom režisera učitelja Medješi Evgenija i Mihajla Zazuljaka zauzimala prva mesta na Majskim igrama u Bečeju (pokrajinski nivo), te prvo mesto u kategoriji od prvog do četvrtog razreda na Republičkoj smotri u Žabarima. Ti uspesi su istovremeno doprineli tome da ove predstave gostuju u Republici Slovačkoj i Ukrajini, gde su u celosti i snimane za Užgorodsku televiziju, a razumljivo je da je to uradila i naša domaća, RTV Novi Sad.

Nikada ne prekidajući kontinuitet svoga rada, Osnovna škola i gimnazija „Petro Kuzmjak” je doživela da 2003. godine, uz mnogobrojne goste i dostojanstven program obeleži svoju 250-godišnjicu postojanja. Tom prilikom tadašnja Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine dodelila je ovom kolektivu najviše priznanje u kulturi na ovom terenu – Iskre kulture. Ovu značajnu nagradu Vojvodine već ranije je dobio učitelj Međeši Evgenije, te profesor Vladimir Besermenji. Nekadašnji učenik, jedan od najistaknutijih kulturnih radnika i pisaca kod Rusina, Đura Papharhaji nosioc je najprestižnijeg priznanja Kulturno-prosvetne zajednice Srbije – Vukove nagrade. Nekoliko nastavnika (kao što su Ksenija Varga, Ksenija Vinaji i drugi), nosioci su opštinskih priznanja – naprimer, nekadašnje Oktobarske nagrade, te Vladimir Besermenji, koji je dobitnik Zraka kulture-Kulturno prosvetne zajednice opštine Kula

Škola saradjuje sa raznim preduzećima, organizacijama, kao i resornim ministarstvima i sekretarijatima.

Značajni projekti:

Prosvetni radnici Škole permanentno sarađuju sa Zavodom za izdavanje udžbenika u Beogradu, Odeljenjem u Novom Sadu i to na planu recenzija udžbenika, njihove izrade, kao i prevođenja već postojećih. Pogotovo je značajno učešće profesora književnosti i jezika na izradi Srpsko-rusinskog jezika, koji je obrađivao kompletan tim naučnika na čelu sa profesorm doktorom Julijanom Ramačem, što predstavlja jedno od najkapitalnijih dela izdatih kod Rusina na ovim prostorima.

Obeležavanje 250-godišnjice obrazovanja Rusina na nekadašnjim jugoslavenskim prostorima 2003. godine doprinelo je izdavanju mnogih publikacija kao što su naprimer: Monografija 250 godina obrazovanja na rusinskom jeziku u Ruskom Krsturu, razne plakate, pozivnice i druga informativna sredstva vezana za ovu značajnu godišnjicu kojom se podičila cela Srbija, a kojoj su prisustvovale sve tadašnje društvene i političke ličnosti naše zemlje.

Naša škola je pre trinaest godina zamislila i organizovala prvu Kulturnu manifestaciju „Kosteljnikova jesen”, posvećenu najvećem piscu, filozofu i kulturnom radniku, tako da je ova manifestacija do sada okupila mnoge značajne radnike u kulturi, obrazovanju, filozofiji, obuhvatajući prostore od Ruskog Krstura, Kule, preko Beograda, pa sve do Lavova, Užgoroda i Kijeva, te mada se ova manifestacija delimično „preselila”, u organizacionom smislu, i u Dom kulture u Ruskom Krsturu, ona i danas ostaje jedan od najznačajnijih oblika organizovane kulturne delatnosti Rusina u Srbiji, zajedno sa Dramskim memorijalom Petra Rizniča Djadje i kulturno-umetničkom manifestacijom „Crvena ruža”, jednom od sigurno najstarijih manifestacija kulture u čitavoj Srbiji.

Već desetak godina u Ruskom Krsturu, a u okviru školske organizacije, postoji i Likovna kolonija „Njaradi”, na kojoj svakogodišnje učestvuju najznačajnija imena likovnih umetnika, kao što su: Milić od Mačve, Janoš Mesaroš, Petar Mojak, Bogomil Karlavaris, Viktor Zubko, Helena Kanjuh, Mirko Ćirić, Silvester Makaji, Eufemija Novta, Vladimir Njaradi, Djura Papuga i dr.

Saradnja sa drugim školama i institucijama

Shodno društvenim i političkim prilikama 70-tih i 80-tih godina, Osnovna škola i gimnazija „Petro Kuzmjak” u Ruskom Krsturu godinama je razvijala saradnju sa svim školama učesnicama „Bratsko kolo” - „naroda i narodnosti”.

Čak je ovih godina iz naše škole pokrenuta i inicijativa da se ova manifestacija, odnosno susreti, ponovo obnove, što, nažalost, nije odjeknulo u javnosti i dobilo svoju podršku.

Poznata je i dugogodišnja saradnja sa gimnazijom „Jan Kolar” u Bačkom Petrovcu, pa čak možemo zaključiti da se ta saradnja nije odražavala samo na formalnoj osnovi, već i na konkretnim realizacijama, kao što su susreti za vreme dana škola, razmeni iskustava oko izgradnje učeničkog doma, te raznih seminara.

Skoro ista iskustva u saradnji postoje i sa Gimnazijom u Odžacima, Ekonomskom školom u Kuli, Poljoprivrednom školom u Crvenki itd. Sasvim je normalno da Škola iz Ruskog Krstura sarađuje i sa rusinskim školama u Đurđevu, Kucuri, Novom Sadu, u Republici Hrvatskoj (Petrovci i Mikluševci), sa svim osnovnim školama u opštini Kula, te posebno sa Osnovnom školom u Deronjima, sa svim srednjočkolskim domovima učenika u Vojvodini, sa gradovima Vršac, Novi Sad, Sombor, Sutomore, Aleksandrovac Župski, Dimitrovgrad itd.

Posebno je potrebno istaći iskustva sa realizacijama saradnji od poznatog Planetarijuma u Novom Sadu, preko Istraživačke stanice u Petnici (gde je nekoliko učenika naše škole ne samo ukazivalo i sticalo svoje znanje, već i vlastita iskustva objavljivalo u značajnim naučnim izdanjima).

Verovatno je jedan od najvećih ponosa naše škole i saradnja sa Udruženjem književnika Srbije, čiji su najistaknutiji pisci, kao što su Desanka Maksimović, Mira Alečković, Moma Dimić i dr. Godinama učestvovali u programima, kako školskih tako i mesnih književnih programa, a sve na osnovu saradnje sa Školom.

Razume se, sve to ne bi bilo moguće bez direktne saradnje sa Kulturno-prosvetnom zajednicom opštine Kula, kao i bez ličnih poznanstava pisaca i stvaratelja rusinske nacionalnosti iz ove sredine sa ovako značajnim institucijama.

Vertikala rusinskog obrazovanja ne bi nikako mogla opstojati bez direktne saradnje na nivou: predškolske ustanove – osnovne škole – gimnazija – fakultet. Zbog toga je najinteresantnija saradnja sa Filozofskim fakultetom u Novom Sadu, odnosno sa Katedrom za rusinski jezik i književnost, kao i sa drugim grupama na institucijama u Novom Sadu, Beogradu, Somboru, Subotici itd.

U istoj vezi sa obrazovanjem učenika, a takođe i budućih nastavnika nerazdvojiva je i saradnja sa Društvom za rusinski jezik književnost i kulturu iz Novog Sada koji se zaista brine o svim kadrovima na polju kulture, obrazovanja i vaspitanja, tako da škola iz Ruskog Krstura pomaže svim svojim budućim kadrovskim potencijalima da popune praznine u obrazovanju onih sredina koje ih do sada nisu bile u mogućnosti obezbediti.

Saradnja sa medijima, kao što su, naprimer, Radio-televizija Novi Sad (pogotovo emisije na rusinskom jeziku), Novinsko-izdavačkom kućom „Ruske slovo” iz Novog Sada, te Informativnim centrom iz Kule ne svodi se samo na zaposlene u Školi, već i na učenike Gimnazije, koji aktivno učestvuju i u pripremanju emisija, i u izdavanju vlastitih, pogotovo pesničkih ostvarenja, što sve proizilazi iz vlastitog iskustva izdavanja orignalnog časopisa za mlade, koji se pod nazivom „Time out” u našoj školi štampa već deset godina.

Mladi se poslednjih godina pogotovo uključuju u rad Karitasa, što istovremeno podrazumeva i saradnju sa Egzarhatom grkokatoličke crkve u Novom Sadu.

Sadašnja društveno-politička situacija, kao i međunarodni odnosi naše države sa drugim, pogotovo evropskim zemljama, nas u svakom pogledu usmerava na posebnu saradnju sa Ambasadom Slovačke Republike, kao i sa ambasadom Republike Ukrajine u Beogradu, jer je upravo naša dugogodišnja veza sa tim zemljama uslovila ove svakogodišnje kontakte. Tu se u prvom redu radi o dugogodišnjoj saradnji sa Pedagoškim koledžom u Kijevu (Republika Ukrajina), te sa Osnovnom školom ul. Komenskog u Međulaborcima (Republika Slovačka), kao i sa Gimnazijom iz Međulaboraca (Republika Slovačka). Ove saradnje su vezane ne samo za turističko-sportsko-pedagoške, već i književno-naučne sadržaje. Od proslave 250-godišnjice obrazovanja u Ruskom Krsturu u kontinuitetu se razvija i saradnja sa Osnovnom školom „Kekec” iz Sutomora (Republika Crna Gora), a tokom više decenija skoro da se nije ni prekidala saradnja sa školama iz Petrovaca i Mikluševaca, mesta u Republici Hrvatskoj gde uglavnom žive Rusini.

Poslednjih godinu dana neprekidni su kontakti i pregovori o sadržajima saradnje sa Osnovnom školom iz Udina (Italija).

Nužnost današnjeg vremena, odnosno često iseljavanje Rusina iz naših mesta u Kanadu, dovodi nas u situaciju da sa nekadašnjim učenicima, kolegama i prijateljima intenzivno sarađujemo i sa rusinskom dijasporom u Kanadi.

Poznate ličnosti koje su pohađale školu

Ponoseći se brojnim generacijama i poznatim ličnostima koje su završile ruskokrstursku školu, svakako moramo istaći nekoliko najznačajnijih predstavnika: u prvom redu tu svakako mislimo na Havrijila Kosteljnika (1886-1948) koji je na rusinskom jeziku objavio prvu knjigu poezije (1904), zatim prvu rusinsku gramatiku (1923), prvu rusinsku dramu(1924), te pisao pripovetke, pesme, rasprave, filozofske i naučne radove na: rusinskom, hrvatskom, ukrajinskom, nemačkom i latinskom jeziku. Za njega se takođe smatra, a za to postoje i verodostojni podaci, odnosno njegovi filozofski radovi, da je dr Havrijil Kosteljnik najveći filozof prve polovine XX veka u istočnoj Evropi.

Đura Papharhaji, jedan od najznačajnijih rusinskih pisaca, kritičara, urednika, jedno vreme i direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, čiji su književni radovi prevođeni na srpski, mađarski, slovački, rumunski, ukrajinski, pa čak i engleski jezik, dobitnik mnogobrojnih društvenih, književnih, a i najvećeg priznanja u Republici

Srbiji, Vukove nagrade, svakako spada u one bivše učenike krsturske škole koje u svakom momentu treba pomenuti. Tu su svakako i: Mihajlo Ramač, novinar i analitičar, urednik novina kao što su „Vojvodina”, „Danas” itd; dr Julijan Malacko, donedavna profesor na Fakultetu za fizičku kulturu u Novom Sadu i teoretičar svetskog glasa, proneo je slavu ove škole širom cele Evrope; dr Julijan Ramač – profesor jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ne samo da je svojim radom doprineo obrazovanju mnogih generacija studenata, već je i svojim naučnim radovima, pogotovo ogromnim Srpsko-rusinskim dvotomnim rečnikom, dokazao da je dostojan naslednik ne samo svojih profesora iz krsturske škole, već i drugih njegovih naučnih prethodnika; takoreći na istom nivou je i mnogo mlađi dr Janko Ramač, koji je na istorijskom planu ne samo među Rusinima, već i na vojvođanskom i širem planu dokazao kako se može biti dobar učenik svojih profesora, kao i dobar student velikih naučnika u oblasti istorije kao što su S. Gavrilović i B. Vranješević; mada jedno vreme pomalo u senci, pogotovo za ljude koji ne prate neka društvena zbivanja, ipak se neprekidno pratilo rad Mihajla Hornjaka, dugogodišnjeg jugoslovenskog ambasadora u azijskim zemljama, a koji je upravo gimnaziju završio u Ruskom Krsturu u najtežim vremenima posle II svetskog rata; prostorna ograničenost verovatno nam neće dozvoliti da navedemo sve one koji su zaslužili pominjanje u ovako značajnom izdanju, ali ipak moramo pomenuti da je od poslednjih poznatih, mada mladih i nedavno tek završenih gimnazijalki, i Danijela Štajnfeld, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, ali i već poznata glumica, pogotovo u filmu „Ivkova slava” režisera Zdravka Šotre, gde je glumila jednu od vodećih uloga – Mariolu.

Ne razmišljajući o davanju svih mogućih podataka, što svakako nije ni pretenzija ovog teksta, može se izvući najpozitivniji zaključak iz svega da je ova jedinstvena rusinska škola u svetu uglavnom uvek imala podršku mesnih, pokrajinskih, republičkih i širih vlasti, te je zbog toga mogla opstati preko 250 godina, kao i sarađivati sa svim relevantnim organizacijama i institucijama na ovim prostorima, pa sve do srednjoevropskih i istočnoevropskih gradova, a to u današnje vreme upravo produžavaju i podržavaju i njeni bivši učenici, koji su naslednici nekadašnjih svojih profesora, što je i najveća vrednost kontinuiteta u obrazovanju Rusina u Osnovnoj školi i gimnaziji u Ruskom Krsturu.

Da toga nema, verovatno na ovim prostorima ne bi više ni bilo Rusina.

Петро Кузмјак (1816 - 1900)

Петро Кузмјак је рођен у селу Фољварк (данас Страњани) у Чехословачкој 1816. године. Основну школу је завршио у родноме крају, а средњу у Подолинки и Дебрецину. Пошто није могао добити стипендију да би наставио студије, отишао је у Мукачевски манастир. Једно време је био на педагошким курсевима у Ужгороду. Из мукачевског манастира је побегао 1838. године. Једно време је провео у селу Шамброн, а од 1841. године 8 година је био учитељ и ''новтаруш'' у Јакубјанима. За време револуције 1848-1849. године, кад је на Закарпатје долазила руска војска, Кузмјак је био у затвору.

У Крстур на место главног учитеља у конфесијалној школи долази у мају 1855. године. Као школован – образован учитељ има заслуге да се у школи у Крстуру у то време подиже и педагошки и образовни степен. Знао је неколико језика: руско – словенски, латински, мађарски и немачки језик. За свој рад као педагог и као учитељ је био често похваљиван од црковних и државних школских власти. То ипак није било доста за издржавање његове бројне породице. Због тих разлога Петро је покушавао да буде постављен на место главног кантора у Руском Крстуру, због тога што је тај рад био боље плаћан. Након што му то није успело, 1870. године је ''молио'' крижевског епископа да би га посветио за свештеника. Наводио је да има десеторо живе деце и као учитељ од учитељске плате није могао да издржава тако бројну породицу, да за свршетак свештеничке дужности има потребно образовање: завршио је хуманистичку школу, курсеве педагогије и филозофије, новицијат и доста тога из теологије – колико је потребно за монаха у Мукачевском манастиру. Међутим, његове молбе нису биле услишене. После тога он је још две деценије радио као учитељ у конфесијалној школи у Руском Крстуру.

Умро је 13. јануара 1900. године у Руском Крстуру, где је и сахрањен. Школа у овом месту и данас носи његово име.

Хавријил Костељник (1886 - 1948)

Хавријил Костељник је рођен у Руском Крстуру 15. јуна 1886. године у средњематеријалној сеоској породици од оца Федора и мајке Ане рођене Макаји. У породици их је било шесторо деце.

Шест разреда основне школе је завршио у родном месту. Први и други разред гимназије је завршио у Винковцима, а трећи и четврти разред гимназије у Загребу. Године 1906. уписује се на теолошки факултет у Загребу, а већ 1907. године тадашњи префект гркокатоличке семинарије у Загребу Др Дионизиј Њаради шаље га на богословске студије у Љвов. Богословске студије је завршио у Љвову 1911. године.

Писањем је почео да се бави још као гимназијалац. Године 1904. о свом трошку издаје књижицу - Идилски венац ''З мойого валалу" у Жовкви и добија позитивне рецензије Володимира Хначука.

Након завршавања богословских студија у Љвову, већ је био под јурисдикцијом љвовске епископије, иако му крижевачки епископ Јулиј Дробецки није дозвољавао прелажење из једне епископије у другу. Митрополит Андриј Шептицки шаље Костељника на постдипломске студије у Фрајбург (Швајцарскa). Ту је Костелник 1913. године стекао докторат за тезу: "О основним начелима сазнања'', коју је исте године објавио у Љвову на латинском језику ''De Principilis Cognitions Fundamentalibus, Leopoll, 1913".

Од 1910. године Костељник пише и објављује и на украјинском језику. Године 1915. девет месеци је боравио у Руском Крстуру: био је намештен на место другог капелана, које је тада било установљено за њега. Тада своје слободно време проводи у архиви цркве у Руском крстуру, а као резултат тог рада настаје рукопис :"Liber Memorabilium" гр. кат. Бачкрстурске цркве.

Године 1918. објављује своју прву књигу на украјинском језику "Встань Україно", посвећену новонасталој украјинској држави. Од 1920. године предаје филозофске дисциплине на духовној семинарији у Љвову и постаје редактор часописа "Нива" - органа гркокатоличког свештенства љвовске епархије. Године 1921. објавио је књигу песама на укрјинском "Помершiй донечцi". Године 1923. објављује "Граматику бачванскосремског говора" која и настаје као резултат његове сарадње са РНДП и разговором са предводницима тог дружтва.

Од 1925. године, када је посетио Рим, почињу прелами и тежење по питањима идеологије Рима и историјског положаја уније, коју је Костељник хтео видети као историјски субјекат који ће зближити источну и западну цркву, а не као објекат и пут за денационализацију Русина, што је она најћешће била, или коју улогу су јој они намењивали у католичким државама где су Русини живели. Нападан због свог положаја и размишљања о питањима црквене организације и идеологије, али и о мнигим доктринарним питањима, Костељник сам одлази са дужности у "Нива", а онда му је било забрањено држати предавања на Богословској академији, где је три године држао предавања из неких предмета: логике, ноетике, историје грчке филозофије, психологије и психологије вере. Године 1928. објавио је књигу "Спiр про епiклезу мiж Сходом i Заходом".

Костељник 30. година литературне творевине представио је филозофску богословску творевину па су му студије, разправе, полемике и књиге све ређе из те области.

Убијен је у понедељак 20. септембра 1948. године, после одржане јутарње мисе, испред свог дома. На сахрани је било око 50 000 људи.

| nazad|